Jutro je. Mamin nervozni glas budi me za polazak u školu. Sigurno me već duže budi jer je jako, jako nervozna. Ležim još deset minuta jer znam da će nastati pravo ludilo. Tako je svako jutro.
Polako se oblačim i onako još snena bacam pogled kroz prozor da vidim kakvo je vani vrijeme. Trljam oči i ponovno provjeravam vidim li dobro. Vani pada čokoladna kiša! Da, dobro čujete, čokoladna kiša! Ma, stvarno ne može gore. Mama je nervozna, a vani je sve pod čokoladom. Šokirana izlijećem van da vidim što se to događa. Već nakon prvog koraka u usta mi upada velika kap čokolade. „Fuj, fuj!“ promrmljam i ispljunem. Ja stvarno ne volim čokoladu. Vraćam se u kuću i uzimam kišobran koji bi me barem malo mogao zaštititi od te ljepljive, slatke tekućine. Polako krećem u školu, a po cesti je sve puno čokolade. Sve je sklisko i ljigavo. Na putu susrećem jako sretnu i razdraganu djecu koja su sva ushićena. Sve odjekuje od njihovih razdraganih glasića. Svi su umrljani čokoladom tako da skoro nikog ne raspoznajem. Samo ja sam čista. Svi su smeđi, jedino sam ja bijela. Mojim prijateljima u razredu ništa nije jasno. Zašto dijete ne voli čokoladu?! Zna se da sva, baš sva djeca vole čokoladu! Objašnjavam im da mi nije ukusno kao što njima sigurno nije ukusno varivo od poriluka (nije ni meni, zato ga spominjem). Sigurno im je sada jasnije kako se osjećam kad vidim da je sve čokoladno. Neka si zamisle kišu od poriluka!
Evo, sad znate da ja NE VOLIM ČOKOLADU. Ja najviše volim san i spavanje pa se nadam da će ubrzo stići dan spavanja i slatkih snova.
Ivana Višnjić, 5. a
